Valjda niko ne voli da dobija naredbe! Ali ta životna komunikacija, da je tako nazovemo, postojala je od pamtiveka.Ova nepopularna komunikacija ima jedan smer, ide od naredbodavca ka.... kako kad. Verovatno se najviše primenjuje u vojsci, otuda ti narednici.
A kada naredba ide ka.... samom sebi, to je valjda onda kada ste neposlušni prema samom sebi.
Cela stvar mi pade napamet kada Naredim samom sebi da gledam loptu do kraja, do udarca, pa i još malo duže od toga, da kako kažu treneri, zamrznem pogled, zamrznem glavu na loptu itd.
Poslušam sebe jednom, dvaput, ali treći put već postanem, ili zaboravan ili neposlušan. Čudo jedno!!
Razgovaram sa prijateljima, igračima, trenerima, pa čak i sa najvećim teniskim znalcima-teniskim roditeljima!
Prijatelji mi kažu, ne znam o čemu pričaš, igrači mi kažu-tačno, treneri mi kažu isto, a najveći znalci-roditelji- kažu mi isto što i prijatelji.
Serviram, izbacim nisko loptu, stanem, kažem sebi, izbacuj je više, ode lopta više, ali već u sledećem servis gemu, opet isto-nisko izbačena lopta! Onda Naredim sebi, izbaci je čoveče više! I tako u krug, kad izbacim loptu više, ne zamrznem pogled na loptu.
Dolazi mi lopta na bekhend, rekao mi trener da moram plećku da pokažem protivniku. U prvo vreme sam mislio, šta interesuje moga protivnika moja plećka?! Dobro, malo šale, ali zateknem sebe kako sve više postajem neposlušan prema treneru, a kada nema trenera, neposlušan prema samom sebi. Zašto ne slušam naredbu samom sebi?
Đavolji sport je ovaj tenis. Slabo se slušaju-naredbe samom sebi.
