Kada arhitekta povuče dve paralelne linije, kažu ovi što se razumeju u nauke da se one ne bi nikada spojile kada bi papir bio beskonačan. Limitirane su papirom. Papir im je limit.
Drugi deo ljudi, koji stavljaju reči na papir, slažu te reči onako kako umeju i limitirani su brojem reči dotičnog jezika. Mislim da bi matematičari rekli da u sklapanju reči nema limita u okviru jednog jezika. Verovatno su matematičari u pravu, ali ovaj momak, Đoković Novak, za koga ne znamo gde mu je limit, pravi od novinara limitirane ljude. Kako sklopiti reči, prideve a ne upotrebiti psovke koji su veliki katalizatori prideva, kako napisati i opisati vrisak oduševljenja, razbijen zid od pesnice kada pogreši, podignute pesnice i vrisak posle meč lopte?! Skaču u zagrljaj posvađani supružnici, ljube se neprijatelji, grle se prijatelju, gde je limit sreće?
Zaluđenici fudbala, otkrivaju čari tenisa, kinezi vrte globus i ne mogu da nađu Srbiju, a Srbija postaje zamašćena mrlja od prstiju ostatka kineza od par milijardi njih koji drže prst na Srbiji pokazujući deci odakle je momak koji nadima pluća od ushićenja.
Sportski novinari su limitirani, traže se pesnici, teniski stučnjaci u potrazi za taktikom dižu svoj limit znanja. Vrte usporene snimke, nutricionisti dižu svoj limit znanja u potrazi za pravilnom ishranom, sujetne teniske legende ne mogu da veruju da je onaj sport kojim su harali svetom prešao limit njihove imaginacije. Sujetni ćute, zlobnici pod mikroskopom traže mane, zumiraju ih i ističu, a oni pošteni se duboko poklanjaju saopštavajući da nisu imali pojma da limit može toliko da se pomeri.
Svi su se limiti pomerili a ima i onih koji su se pomerili na dole. Limit gluposti koje iz meseca u mesec izriče gosn. mats vilander ide ka beskonačnosti i svsrtavaju tu tenisku veličinu u malenkost koja prelazi u medijskog TROL-a! Molio bih čitaoce da pronađu razloge javnog blamiranja ovoga gospodičića čije ime ne mogu napišem velikim slovima, probam, ali ovo moje tipkalo zaškripi u pobuni. Tako uvideh da moje tipkalo ima oči, uši, ponos, ali ne i moć rasuđivanja baš kao i ovaj što lupa prstima po njemu.
Pomerili su se limiti javnog koučovanja komentatora u potrazi za enigmom: "kako pobediti Novaka Đokovića"? Treba ovo, treba ono, možda ono, možda ovo, mozgaju svi. Pomera se limit iskorišćenja moždanih vijuga, a Novak se na terenu izmigolji kao elastična jegulja i onda kada se čini da je neminovan poraz. Momak jednostavno odbija da izgubi, pa čak i onda kada ga ne ide servis, čak i onda kada Ferer odigra najbolju partiju života, čak i onda kada Marej nošen Lendlovskim ulivanjem osobina odigra meč iznad svog limita, ili kada Nadal izvlači poslednje atome snage da pobedi nepobedivog, jer kada Novak vidi cilj, u poslednjih šest gemova osvoji pet. Pomera čak i svoj limit.
Tražim i ja mane u ovome momku, možda u izbegavanju potrage za nedokučivo - adekvatnim rečima pohvale. Limit je čudo! I na kraju nađoh manu, momku bez straha i mane, Novače, delijo i momčino, nauči Moravac, to bar nije teško.
Svi smo Srbi ponosni što smo savremenici ovoga čuda od momka, pa čak i pekari kojima je opao promet na pola zbog glutena. Ne bih se čudio da osvanu firme iznad ulaza: "gluten fri hleb". Ne bih se čudio ni da vidim red ispred te pekare kao ispred Dafinine banke ili Jugopetrolove pumpe devedesetih.
Razdrmao je svet ovaj naš Novak, pomera granice poimanja sportskih vrednosti, vuče sve za sobom kao dizelka vagone, svi dižu svoje limite, a on kao električni zec, uvek ispred zahuktalih hrtova.
Još samo da nauči "Moravac"!
