Često čitam kako ono dlakavo, okruglo, žuto stvorenje mnogi nazivaju lopticom. Zovemo je Boginjom jer mora da se gleda “k’o u Boga“. Izgleda mala kada se gleda preko televizije. Aaa, kako ume da bude velika i teška na reketu. Ne daj Bože da te udari u butinu, ili glavu, što se često dešava u dublu. Ne bih joj baš tepao. Jednostavno je teniseri zovu - lopta! Ali nije ona tako jednostavna. Poput lepše polovine. Voli da bude gledana. E, sad smo najzad došli do teme:
Gledanje lopte
Dobro, pa šta, svi je gledaju! Da,da, ali kako?!
U WTA vrlo upečatljiva je bila Štefi Graf. Dok su joj protivnice igrale skoro isključivo na bekhend stranu, toliko su joj istrenirale taj slajs, da skoro nikada nije grešila. Ono što sam hteo da kažem je njeno okretanje i spuštanje glave da dobro prostudira tu loptu u momentu kontakta sa reketom.
Čak malo zadrži pogled tamo gde je malo pre bila lopta.
I Jelena Dokić je prosto gutala pogledom loptu.
Bivša tačka
Ostale su u sećanju da malo zadržavaju pogled u bivšu tačku. Razlika između dve pomenute je što verujem, tako mi deluje, da je Štefi to trenirala, a Jeleni kao da je to urođeno.
U ATP, perjanica u ovoj disciplini je,- disciplinovani Rodžer Federer. On toliko prepoznatljivo, karakteristično i stalno okreće skroz glavu ka kontaktu lopte i reketa da deluje malo preterano. Kao da drži violinu za bradom. Uostalom, Veliki Mag i jeste teniski Paganini. A tako mu se koincidentno i zove kondicioni trener. Dokazao nam je da to nije preterano dugo gledanje lopte.
E, sada, pitamo se šta ima da zvera tamo- odakle je lopta već otišla. Gde je nema više?!! Nema šta tu više da se gleda, jel' da? E pa nije baš tako! To su ustvari mini delići sekunde. Igrač je radoznao. Želi da vidi kako ga je lopta poslušala. Kuda će se uputiti, gde je protivnik, da li se kreće ili fintira. Oslanja se na iskustveno predviđanje gde će lopta da mu dođe na reket kada je lopta već došla blizu. Na metar ili dva. I tada, u okviru onih mini delića sekundi, skida pogled sa lopte pre nego što treba, a da nije ni svestan toga. Maši loptu za 2-3 centimetara van centra reketa, i nije to više to . Kad je vetrovito, tek tada se pojačava ova teorija. Treba gledati i Janka kako gleda! Suviše su oni delići sekunde mini. Tu se izgubi onaj totalni fokus!
Očni fokus
Opet dođosmo do teme. Šta mu to dođe? Kako to sve radi?
Pa lepo, izvor svetlosti, prirodni ili veštački, obasjava našu dlakavu boginju, svetlost se od nje odbija i upućuje se ka našim očima. Kažu mi ovi što se razumeju u fiziku da ta svetlost pređe za jednu sekundu sedam puta oko zemlje, pa još kao od Dorćola do Menhetna! Među očima obično ima oko 7cm (7-čudna biološka cifra). Znači ova dva zraka nisu paralelna za oba oka već imaju izvestan ugao. Što je lopta udaljenija, ugao je manji. Kada lopta dođe do reketa, moraš ono, maltene da zrikiš. E, taj zrikiš je uperavanje oba oka u jednu tačku.
Posle toga dolazi procesuiranje. Slanje informacija žute lopte preko žute mrlje biostrujom do ćupice. Tu mu dođe kao neki biološki kompjuter. Mnogi to zovu mozak. I onda će „gazda- mozak“ da izdaje naređenja šta će koji mišić da radi. "Unesi malo više tela u loptu, leva noga napred, ispravi malo grif, ne zveraj okolo nego gledaj samo loptu“, i šta ti ja sve znam koliko stotina mišića tu učestvuje. I to sve za onaj minić sekunde!
Strava!
Ja ne mogu to da shvatim!
Ali tako kažu ovi što nose bele klompe.
Baš su klompavi!
