- Strah od imena, veličine, samouverenosti protivnika mora da se potpuno satre! Taj strah dovodi do "skraćene ruke". Mora da se bude sportski bezobrazan, skroz do kraja
 Uvek sam bežao sa časova kada smo imali lektiru. Pričvrljili me jednom, kažu, radimo Kočića. Uu, meni milo, pričaćemo o sportu-mađarskom fudbaleru Kočišu. Ma nije budalo Kočiš, nego Petar Kočić!
Poče priča, vidim ja opet sport, k'o u tenisu, borba jedan na jedan. Jes' da nisu ljudi, nego bikovi, ali rekoh nema veze, ima i među teniserima volova. Sprema se sutrašnji veliki meč, finale mastersa, slabašni Jablan protiv strašnog carskog Rudonje. Nastavak je sledio na sledećem času sa koga sam naravno pobegao. Nikad nisam saznao ko je pobedio, samo sam zapamtio: “šjutra moj Jabo, šjutra! Pričali mi drugari iz razreda, kažu nije Jablan imao pojma ko je Rudonja, pa navalio k'o mutav i slistio Rudonju.
Prođoše godine, naigrah se i nagledah mečeva, naravno teniskih, pa osetim i vidim zort od onog imena preko mreže. Bojim se da se ne obrukam, da mi Rudonja ne odvali dve nule. Dobro je, ćuti, evo jednog gema! Opa, evo i taj-brejka! Nisam se ni trudio, pravo da vam kažem, dobar je i častan poraz, samo da nije sa nulom. Ipak je to Rudonja. I dokle će ljudi da mi govore budalo, imao si ga!
Pričam tako sa trenerom, ne znam šta da radim, uvek imam zort od imena. Eee, kad ne bi znao ko je, dobio bi ga 100%. Drugi put ću Rudonji da nabijem ovaj naslov na glavu da ne vidim ko je.
|
