Sećam se kao da je juče bilo. Bilo je to davne '95 kada sam imao nepunih 8 godina. Igrao sam svoj prvi meč u životu na terenima TK Sa&Ni. Moj protivnik je bio Nemanja Radovanović, inače rođeni brat Gracije Radovanović. Bilo je normalno da roditelji budno prate svaki poen svoje dece. Nemanjin tata je sedeo na improvizovanim tribinama i nezainteresovan za meč čitao novine. Kasnije su mi moji roditelji ispričali da je gospodin tata napravio dve rupice na novinama i kroz njih sa velikom pažnjom propratio svaki poen.

Prva liga Srbije. Meč protiv Radničkog iz Niša. Za Crvenu Zvezdu su tada igrali Dejan Petrović, Viktor Troicki, David Savić, Nikola Ćirić, Ivan Đurđević, Predrag Nedeljković i ja. Posle naše pobede za Beograd su se odmah vratili Viktor, Dača i Ćira. A sa nama mlađima je ostao Deki da bi se ujutru vratili autobusom za Beograd.

Jednom prilikom u pionirskim danima na turniru u Pančevu na Dinamovim teniskim terenima za vreme meča između Ane Ivanović i M.G. dogodila se jedna smešna situacija. Ana je tada mnogo volela da igra drop šot što je njenoj protivnici zadavalo velike probleme. Iznervirana stalnim trčanjem napred nazad, M.G. je prekinula poen, pozvala Anu na mrežu i ubedljivo rekla: Nemoj više da mi skraćuješ, to je strogo zabranjeno!

"Malo je koristi od očiju ako je um slep". Bodler